Црква Св. Ђорђа
(Храм Светог великомученика Георгија)
Место: Књажевац
Година изградње: 1835. година (непокретно културно добро)
Храм Светог великомученика Георгија, односно градска црква Светог Ђорђа у Књажевцу, налази се на узвишењу изнад центра града, на левој обали Сврљишког Тимока. Због својих архитектонских карактеристика, историјског значаја, и уметничке вредности градски храм Светог великомученика Георгија у Књажевцу проглашен је спомеником културе. У порти цркве налази се и административно седиште Архијерејског намесништва књажевачког.
Црква је подигнута 1835. године на иницијативу кнеза Милоша Обреновића, две године након ослобођења Гургусовца, данашњег Књажевца од Турака. Књаз Милош донирао је део новца за подизање цркве, поклонио је звоно и Јеванђеље, а за потребе изградње и опремања цркве ангажовао је неопходне мајсторе и иконописце. Остатак новца за изградњу и опремање цркве донирали су мештани Гургусовца и околних села. Камен за изградњу цркве допреман из околине, а забележено је да је у изградњи коришћен и камен са рушевина цркве из 13. века у селу Кожељ.
О времену изградње сведочи натпис у камену изнад улаза у цркву, који гласи:
Црква је страдала је 1876. године у ратним разарањима, а обновљена је ангажовањем житеља Књажевца већ 1878. године.
У порти храма, уз јужну страну цркве, налази се гроб проте Симе Жикића (1878-1964), обележен надгробном мермерном плочом. Постоји још пет надгробних плоча у порти, али се не зна тачно коме су припадале.
У ризници цркве у олтару, поред свих неопходни богослужбених сасуда чува се и први антимис цркве из 1835. године освећен од стране епископа Доситеја Новаковића, антимис из 1877. године освећен од стране епископа неготинског Евгенија, антимис из Балановца из 1942. године освећен од стране епископа Емилијана као и бројне богослужбене књиге међу којима се издваја и Јеванђеље, поклон кнеза Милоша Обреновића са посветом из 1835. године.
Галерија
Архитектура
Ова једнобродна грађевина, засведена је полуобличастим сводом и покривена кровом на две воде. На источном крају налази се пространа полукружна апсида, док су на бочним странама, северној и јужној, полукружне певнице. На западној страни, изнад припрате, доминира високи звоник са сатним механизмом на све четири стране, завршен барокним кубетом у којем су смештена четири звона различите величине. Архитектонско решење књажевачке цркве представља романтичарске тежње у српској архитектури 19. века који се огледа у спајању елемената византијске, романичке и ренесансне архитектуре.
Фасада цркве је кордонским венцем подељена на две зоне. По вертикали, фасаду у правилном ритму деле пиластри и колонете које у горњим зонама носе низ слепих аркада и седластих, преломљених лукова. На прочељу западне фасаде налази се икона патрона храма на лиму, испод које је једноставан кружни прозор – окулус са декоративном металном розетом, а испод кога је камена плоча са натписом из 1835. године. Исти систем хоризонталне поделе примењен је и на звонику, на којем се са све четири стране налазе сатови, а испод њих једноставни прозорски отвори наткриљени слепим луком. Посебна пажња посвећена је обради спољних зидови бочних певница. Плитко изведена декоративна камена пластика примењена је око улаза у цркву, на лучно засведеним порталима и оквирима прозора.
Унутрашњост храма је подељена на три дела олтарски простор, наос и припрату. Пространа полукружна апсида засведена је полукалотом, као и бочни, певнички простори. У унутрашњости наос је подељен на три травеја, што је истакнуто применом слепих пиластера и лукова, као и декоративно бојеним зонама зидова, а у складу са литургијском функцијом и симболиком делова храма. У припрати се са северне стране налазе кружне камене степенице које воде на галерију и у звоник. Са јужне стране налази се мања крстионица.
Првобитни иконостас цркве урадио је Георгије Бакаловић 1840. године али је он уништен у пожару током ратних разарања 1876-78 године. Иконе за нови иконостас насликао је Никола Марковић 1878. године. Иконостас је завршен 1881. године. Изведен је у духу неокласицизма, мада се, у решењу највиших зона иконостаса, распореду и облику картуша, наслућује и барокно наслеђе. Иконостас је израђен од дрвета и богато украшен позлаћеним дрвеним апликацијама и марморацијом. Изузетно је висок и у потпуности одваја олтарски простор од наоса храма, а досеже до самог свода цркве. Сматра се да је Николи Марковићу у току радова асистирао књажевачки самоуки сликар Милисав Марковић. Поред уобичајеног програма иконостаса овде се може издвојити не тако честа представа Јова на буњишту (Књига о Јову, 2, 3-13) приказана у најнижој зони иконостаса.
Иконостас је архитравним гредама подељен по хоризонтали на три зоне. По вертикали је издељен стубићима са богато декорисаним базама и капителима. Хоризонталност олтарске преграде истакнута је ритмичном сменом избачених и увучених зона. Најнижем делу припадају представе у медаљонима на парапетима: Јов на буњишту, Бекство у Египат, Христос и Самарјанка и Усековање Светог Јована Крститеља. У зони престоних икона налазе се иконе патрона храма Светог Ђорђа, затим Богородица са Христом, Исус Христос, док је на јужном крају представа Светог Јована Крститеља. На бочним дверима су сцене из јеванђељске приче Повратак блудног сина и представа Светог Арханђела Михаила, а изнад њих Свети Петар прима кључеве од Господа и Преобраћење Светог Павла на путу за Дамаск. На Царским дверима приказане су Благовести, а изнад њих се налази Тајна вечера.
У другој зони су иконе Великих празника: Ваведење, Рођење Христово, Крштење, Света Тројица, Васкрсење, Вазнесење и Преображење. У највишој зони налазе се две групе медаљона са по три фигуре пророка, док су на центру изнад Мандилиона Пресвета Богородица и Свети Јован Богослов поред централно постављеног Распећа. Иконостас је доста оштећен од чађи и услед неадекватног третмана. Радови на чишћењу иконостаса извођени су у току 2023-2024. године.
У цркви се чувају и друге појединачне празничне и целивајуће иконе међу којима се издваја група икона на лиму малих димензија, које су рад непознатог сликара настале највероватније крајем 19. или почетком 20. века.
Сачуван је већи део пратећег мобилијара са оригиналном марморацијом из периода обнове цркве 1878. године. На јужној страни су три трона: владичански, владарски и ктиторски. На владичанском је икона Светог Саве, на владарском Стефана Првовенчани, а на ктиторском икона Свете Петке. На северној страни је Богородичин трон са иконом Пресвете Богородице.
Првобитан изглед живописа цркве није у потпуности сачуван. На своду изнад солеје, испред самог иконостаса у вези са литургијском наменом простора, налази се монументална композиција Бог Отац (Саваот) окружен Светим бесплотним силама (Дн, 7.10), са чије се северне и јужне стране, у доњим угловима, налазе представе Јеванђелиста са њиховим симболима. На бочним странама свода цркве, у простору наоса између прозора налазе се представе српских владара светитеља, приказаних у стојећем ставу. Посматрано од истока ка западу, са јужне стране приказани су Св. цар Урош V Нејаки и кнез Михајло Обреновић који је у време радова на обнови цркве већ био убијен. Са северне стране приказани су Св. краљ Милутин и Св. Јован Деспот. Комплетан живопис очишћен је од чађи. Брод цркве осветљавају три кристална полијелеја.
