Црква Светог архангела Михаила
Место: Балинац
Година изградње: 1892. година
Црква Св. арханђела Михаила налазила се у селу Балинац, удаљеном двадесетак километара од Књажевца.
Подигнута је 1892. године трудом мештана села Балинца, а трошком јереја Игњата Поповића родом из овог села, уз благослов епископа тимочког Мелентија, а за време владе краља Александра Обреновића.
Освећење је извршено маја 1896. године о чему сведочи запис на крсту од камена који се налазио североисточно од олтарске преграде. Сматра се да је црква била подигнута на месту старијег сакралног објекта, на којем је 1842. године подигнут заветни крст посвећен Светом арханђелу Михаилу.
Црква се у потпуности срушила пре неколико година.
Са супротне стране од улаза налазио се звоник од лаке дрвене конструкције под кровом на четири воде покривеним ћерамидом. Звоно је било поклон Рафајла Првуловића, председника црквене општине и његове жене из 1935. године. Израђено је у звоноливници инж. П. Јовановића у Новом Саду.
Због дотрајалости носеће конструкције звоно је пало са звонаре, а убрзо након тога је пренето у просторије књажевачке црквене општине.
Са северозападне стране цркве налази се неколико свештеничких гробова, међу којима је и гроб свештеника Игњата Поповића, као и гробови чланова њихових породица.
Галерија
Архитектура
Црква се налазила на уздигнутом платоу у близини старе сеоске школе и месне канцеларије. Била је изграђена у техници бондрука, комбинацијом дрвених конструктивних греда, преплета и блата, омалтерисана и обојена у бело.
Основа цркве била је у облику триконхоса са пространом апсидом на истоку и две мање бочне конхе – певнице. Широк и простран брод цркве био је засведен полуобличастим сводом. Храм се урушио због неодржавања крова, што је довело до постепеног и на крају потпуног пропадања олтарског и певничког простора, и нешто касније потпуног урушавања кровне конструкције и зидова.
На западној фасади, изнад једноставних врата налазила се правоугаона ниша са иконом патрона храма на лиму. Изнад ње су се разазнавали фрагменти кружног, обојеног поља имитације кружног прозорског отвора – розете. Црква је на бочним зидовима брода као и на конхама имала по један прозорски отвор. Према црвеним и мрким бојеним траговима могло се закључити да је црква имала бојене декоративне траке које су пратиле архитектонски склоп и отворе на цркви. На северној страни постојао још један улаз у цркву. Обзиром на време настанка и технику градње може се рећи да је ово била вео пространа и велика црква. Темељи цркве имали су дужину су 13, а ширину 5,4 метара.
Иконостас је био веома једноставан, израђен од дрвета и направљен од широких сиво мраморисаних дасака. Највероватније да је истовремено са иконостасом, из исте радионице наручен и остатак мобилијара, јер је су истоветно декорисани. На иконостасу је, све до урушавања цркве било тек неколико сачуваних икона на лиму, а све су биле приложнички дарови појединаца. Сматра се да је био израђен почетком 20. века.
У најнижој зони налазила се икона Светог Николе (урамљена сериграфија), прилог браће Божина и Саве А. Бранковића из 1931. године, као и урамљена икона Светог великомученика Георгија на лиму. На Царским дверима налазила се представа Благовести, приложнички дар породице Раке Николића из 1908. године. Изнад места на којем је требало да стоји престона икона Богородице налазила се мала икона Крштења Христовог, а са супротне стране Преображења, прилози Димитрија Првуловића из 1910. године.
У највишој зони централну позицију заузимала је икона Свете Тројице изнад које се налазило Распеће са представама Богородице и Светог Јована Богослова.
На основу трагова црвенкасто бојеног слоја могло се закључити да је црква била живописана тридесетих година 20. века. На северној и јужној страни цркве налазиле су се две фреско иконе, допојасне представе Светог Пантелејмона и Свете Параскеве урађене у фреско техници.
